gif

Менаџер за односе са реалношћу

Све док не желимо да прихватимо реалност и истину, све док је искривљујемо, измишљамо, улепшавамо, чинимо одбојном и игноришемо не можемо бити комплетни, успешни, испуњени, срећни и здрави

Постоји бесконачан број примера, ситуација и начина на које људи нису у контакту са реалношћу (са самим собом, са другима, са послом који раде). А са њом нема много компромиса, она постоји и мимо нас, и мимо тога како је ми назвали и како се понашали, а самим тим и последице које следе уколико нешто не прихватамо, без обзира на то што не прихватамо.

Реч психотерапеут из неког разлога плаши људе, хајде да то назовемо менаџер за односе са реалношћу – непознат аутор

Људи су најчешће у контакту са сликом коју желе да имају а не са стварним особама и изазовима. У љубавном односу могу бити са сликом партнера коју су прилепили на неку реалну особу која има пар погодних карактеристика за оно што они желе. Када реалност почиње да се показује а слика урушава често долази до разлаза и “великих разочарења” у другу особу, “ја сам мислио/ла да си ти такав/а” а пошто ниси остављам те… Другим речима, “ја те нисам видео/ла”, “ја те не познајем” и наводно “ти си крив/а због тога”. Друга особа, ако заиста доживи да је она крива зато што није по неким стандардима може да урушава своје самопоуздање, да појачава осећај инфериорности и према томе касније (неуспешно) бира партнере.

У раду и послу је слично. Нуде се слике и имиџи радних места и уколико се свој посао свакодневно упоређује са сликом, никада особа неће бити задовољна јер неће бити у стварном контакту са послом који обавља. Такве особе ће правити штету организацији јер не желе да виде реалност од својих потреба, жеља и надкомпензације својих недостатака. А сви их имамо. Разлика у добром запосленом и добром лидеру је у храбрости да све то препозна код себе, и да из тога излази још способнији.

Реалност можемо игнорисати али последице игнорисања не можемо, е због тога се људи обраћају за помоћ – због много последица које осећају на својој кожи. Зато психотерапија није удобан и угодан процес. Непријатан је, и када клијент осети моћ снаге у себи да преброди непријатност и патњу од које је бежао и за коју је процењивао да нема снаге и самопоуздања да је реши онда долази олакшање, срећа, осећај контроле, снаге и здравог самопоштовања које постаје његов ресурс за све изазове које љубав и рад доносе.

Мастер псиолог и психотерапеут

Сунчица Јовановић