Датум: 03.07.2020., 15:30 / Категорија: Етнологија

Српско коло, светски значај

Нема прославе или обележавања важног датума, па ни спонтаног окупљања народа а да се не заигра коло. Колики значај има ова српска игра, довољно говори податак да је под заштитом организације УНЕСКО

Углавном се игра у ношњи, без обзира из ког дела Србије потиче. А може и у „цивилу“. Сваки крај, сваки срез, безмало свако село има нека своја „подешавања“, али једно је заједничко: коло је врста колективне народне игре и као део извођачких уметности присутно је на територији целе Србије.

Осим српског православног становништва, чије је коло једно од обележја националног идентитета, изводе га и друге етничке заједнице. Са мањим изменама и одредницама карактеристичним само за њих, наравно. Уосталом, по томе се и препознаје ко игра коло.

Коло, коло у три, коло у шест је веома распрострањена народна игра у актуелној играчкој пракси Србије и виталан облик традиционалне културе. Изводе га међусобно повезани играчи, у којој први и последњи имају посебну улогу у одређивању кретања. Оно је, обично, у полукружној а ређе по спиралној или змијоликој путањи.

Коло се увек изводи уз музичку пратњу (осим такозваног глувог кола), коју играчи прате изводећи различите врсте корака. Основни образац корака се изводи кроз кретање удесно, играње у месту, а онда кретање улево и играње у месту. И тако све док се коло не заврши, а то може да потраје унедоглед.

Константно поцупкивање коленима се подразумева. Играње у колу је неизоставни део свих окупљања, приватних и јавних прослава. Коло изводе припадници свих друштвених, професионалних, социјалних и старосних група, у сеоским и градским срединама.

У давна времена, важило је неписано правило да виши слојеви друштва (у нишком крају знано као чорбаџијско) „не трупају у оро“, већ посматрају остале – ниже слојеве друштва – како се забављају за себе и забављају елитну публику. Играчи се баш нешто нису ни интересовали за оне који их посматрају. На првом месту било им је лично задовољство.

Ова српска традиција има изузетан значај, не само за Србе већ и за читаво човечанство. Да је тако, илуструје чињеница да је српско коло уврштено на листу нематеријалног културног наслеђа Србије, а године 2017. УНЕСКО коло ставио на светску листу нематеријалног културног наслеђа!

Основни појмови и правила

Појам коло у српском народу има више значења и објашњења. Па, кренимо редом: облик игре је такав да представља ланац међусобно повезаних играча који се крећу по кружној линији. Група особа, ограниченог или неограниченог броја, учествује у игри и формира коло. Јавни скуп на коме се игра коло, без обзира на то да ли се игра у складу с традицијом или не, назива се игранка. Када се коло игра по кружној путањи – без обзира на број играча – и уз одређену, можемо да кажемо посебну мелодију, сврстава се у одређени тип кола.

Наравно, свака мелодија, њен ритам и сам тип кола, ближе одређују географску локацију на којој је карактеристични такво играње кола. Примери су „моравац“, „чачак“, „шумадијско“, „ужичко“ и многа друга кола. Колико их је тачно? Нико то са 100-одстотном сигурншћу не може да потврди. Свакако, има их много!

Кружно коло може да се игра и без мелодије, са типичним одликама појединих етничких група и другим специфичностима, тако да постоје још и бугарско коло, македонско коло, влашко…

Специфичности кола

Коло, као облик народне игре, широко је распрострањено у скоро свим народима, а нарочито је специфично за јужнословенске народе. Исто значење имају термини оро или, пак, хоро. Оро се као термин више користио на подручјима Црне Горе, југоисточне Србије, Македоније и Бугарске, док је у осталим крајевима популарнији појам коло.

Основно значење термина коло је циркулус, односно обруч или круг, облик по коме се коло најчешће формира. Израз, односно назив хоро, или оро, потиче од грчке речи хорос – у преводу скуп људи, игранка или игра. Та реч је послужила и за именовање групе односно начина певања – хор или хорско певање.

Саставни део играња кола

На првом месту, ту је кореографија. То је, у народу, описивање плесних облика, док је у савременом свету то синоним за осмишљавање плесних облика и варијација. Особа која се тиме бави је кореограф.

Даље, наилазимо на појам Кореологија. То је наука која се бави проучавањем плесова, њиховим настанком, развојем и друго.

На крају, сусрећемо се са изразом Етнокореологија. Укратко, то је проучавање народних плесова.

Облици и форме кола

Облици кола и типови кола код Срба у визуелном, спољном облику, нису претерано разноврсни али зато постоји право богатство корака, мелодија, односно начина извођења и играња кола.

Облике народних плесова можемо да поделимо на више начина али су у кореологији прихваћине ове три поделе:

• Облици са неогранченим бројем плесача (отворено и затворено коло)
• Облици са ограниченим бројем плесача (соло плес, плесови у паровима, тројкама четворкама и друго)
• Сложени облици плесова – настали комбинацијом претходна два облика плеса

Постоје облици, коло на колу, коло у колу, и други кореографски облици али се они данас ређе играју и виђају изван културно уметничких друштава.

Најчешће држање између играча у колу је за руке, а може бити испод руке, са испретплетаним рукама (леса), са рукама на раменима, у загрљају и друго.

Затворено коло

Затворено коло у најмањем облику чине двоје људи – пар, као и у плесу. Обично су то младић и девојка. Чим се до њих ухвати трећи, коло се затвара. Улажењем нових играча у коло, коло расте. Улазак у коло има разне процедуре или знакове, али им је основно дозвола других играча. Обично се хвата у коло тако што мушкарац иде између две девојке (жене) и обрнуто. У затвореном колу су сви играчи равноправни.

Отворено коло

Отворено коло је чешћи облик. Овде се зна где је почетак а где крај кола. Крајњи десни играч је први или коловођа, а последњи играч у колу је „кец“. Ова два играча су веома важна и морају да буду добри играчи јер се цело коло управља по њима. У истом смислу и „трећак“ има значај. То је сваки трећи играч у колу. У отвореном колу може да се хвата на исти начин као и у затвореном, пресецањем односно улажењем у коло или хватањем на крају кола као последњи.

Отворено коло може да се креће праволинијски (леса), вијугаво, може се прекидати и правити друго коло па чак и спајати са другим колом. Поједини играчи или парови могу да имају соло деонице паралелно са играњем кола. У овом смислу отворено коло је разноврснији, слободнији и богатији облик плесног изражавања у односу на затворено коло.

Кретање кола

Кретање зависи од корака који су специфични за свако појединачно коло. Најчешће кретање је слева удесно и обрнуто. Уколико имају исти број корака у обе стране, онда су то симетрична кола. Уколико немају, онда су то несиметрична кола. Скоро сва кола се крећу удесно, чак и она симетрична, јер дужина корака удесно се разликује од оне улево. Сва друга замислива и незамислива кретања су у ствари резултат и украс сваког кола понаособ. Могу се видети у извођењу културно уметничих друштава, док неке кораке и кретања могу да изведу само врхунски играчи.

Музика и коло

Коло се играло уз пратњу музике, а карактеристично је да су свирачи пратили коловођу и он је био својеврсни диригент. Постојали су и знаци музици (клецањем колена, на пример) када да успори или да убрза. То је давало својеврсну интеракцију између играча и музичара, тако да је свако коло играно на другачији начин. Из оваквих правила кола, настали су и поједини други плесови. Веровали или не – танго је својеврсни дериват српског кола!

Коло се играло уз певање или уз певање и пратњу музике. Тако су настале такозване поскочице, односно песме веселог и шаљивог садржаја.

Неки крајеви су сачували и глуво (немо) коло без пратње музике и песме. У тим случајевима такт се давао наглашеним ударцима стопала о тло. Та кола су сачувана у Крајини (гламочко коло), Херцеговини и Црној Гори.

Нематеријално културно наслеђе Србије

Играње у колу је неизоставни део свих окупљања, приватних и јавних прослава, а изводе га припадници свих друштвених, професионалних и старосних група, у сеоским и градским срединама. Део је извођачких уметности присутно на територији целе Србије, а поред српског православног становништва, које га сматра обележјем националног идентитета, изводе га и друге етничке и конфесионалне заједнице. Због свега овога коло је уврштено у Национални регистар Нематеријалног културног наслеђа Србије.

Упис у УНЕСКО

Године 2017. УНЕСКО је кроз Међувладин комитет за очување нематеријалног културног наслеђа донео је одлуку о упису елемента Коло, традиционална народна игра, која се са свим својим карактеристикама налази на Репрезентативној листи нематеријалног културног наслеђа човечанства. Одлука о упису донета је 12. редовном заседању Комитета, које је одржано на стрву Чеџу у Јужној Кореји.

Стављањем на УНЕСКО листу претходио је предлог Србије који је сачинио Центар за нематеријално културно наслеђе при Етнографском музеју у Београду.