Датум: 24.04.2019., 16:44 / Категорија: Етнологија
Знате ли зашто се већина српских презимена завршава на „ић“?
Ако би детаљније загребали по сопственом пореклу, лако бисмо дошли до закључка да већина породица у Србији – наравно и дијаспори – носи презиме чији су корени повезани са 19. веком. Породично име, односно презиме, наслеђује се директно од предака, а уз име које добијамо по рођењу све заједно то чини нас овакве какви јесмо са све пореклом, коренима и традицијом. Али, зашто већина Срба има наставак „ић“ у презимену?
Ево, овако: Настанак презимена се везује за имена предака – оца, мајке, деде, бабе… Или неког другог важног у фамилији. Њиховим крштеним именима су се додавали наставци „ић“, „ев“ или „ов“ па су се тако добијала презимена. Најчешћи наставак је „ић“ и то је словенски деминутив који се користи за креирање патронима и матронима.
Патроним је презиме настало од очевог имена, односно имена неког од мушких предака. Тодоровић је засигурно имао неког Тодора у породици односно фамилији који је завредео да се по њему формира презиме. На основу имена – Тодор – додат је наставак „ов“ (ознака припадности) па деминутив „ић“ – као би се нагласило да је тај неко ко носи породично презиме мањи, млађи односно потомак.
С друге стране, матроним значи да је презиме настало по женској линији, тачније од мајке или неке друге за фамилију битне жене са породичног стабла. Рецимо, Марићи су сигурно имали неку Мару у фамилији. И тако даље. На овом примеру се јасно види да се у случају матронима додаје само „ић“, дакле без претходног додавања „ов“. Ту је јасна разлика која казује да ли је презиме настало по мушком односно женском претку.
Knez Aleksandar Karađorđević
Највећи постотак српских породица има презиме настало у 19. веку. Да је та тврдња тачна, није тешко закључити на основу чињенице да су се породична имена – односно презимена – до друге половине 19. века мењала из генерације у генерацију. Због тога је већи део популације носио презиме по оцу. Не и деди, прадеди, чукундеди… Дакле, свака генерација је имала ново и „јединствено“ прзиме. Због свега тога, често се дешавало да ако у једној кући живе две или три генерације – под истим кровом срећено два или три различита презимена. Стара, односно родовска презимена, у то доба су била јако ретка. Ситуације се мења 1851. године, када кнез Александар Карађорђевић доноси указ о непроменљивости презимена. Тим чином је заустављена пракса да се она мењају из генерације у генерацију, што је допринело поједностављењу спознаје припадности људи одређеним породицама, односно сазнању о њиховом пореклу. Тако се, данас, презимена углавном преносе по мушкој линији, док жене по удаји у већини случајева као своје прихватају презиме супружника. То, наравно, није ни правило ни закон већ жеља и добра воља младе. Ипак, деци из брака супружника различитих резимена, по сили закона, припада очево презиме. Бар до њиховог пунолетства када стичу право да се изјасне да желе да промене презиме – узму мајчино или изаберу нешто посве друго.
