Datum: 24.04.2019., 16:44 / Kategorija: Etnologija

Znate li zašto se većina srpskih prezimena završava na „ić“?

Ako bi detaljnije zagrebali po sopstvenom poreklu, lako bismo došli do zaključka da većina porodica u Srbiji – naravno i dijaspori – nosi prezime čiji su koreni povezani sa 19. vekom. Porodično ime, odnosno prezime, nasleđuje se direktno od predaka, a uz ime koje dobijamo po rođenju sve zajedno to čini nas ovakve kakvi jesmo sa sve poreklom, korenima i tradicijom. Ali, zašto većina Srba ima nastavak „ić“ u prezimenu?

Evo, ovako: Nastanak prezimena se vezuje za imena predaka – oca, majke, dede, babe… Ili nekog drugog važnog u familiji. Njihovim krštenim imenima su se dodavali nastavci „ić“, „ev“ ili „ov“ pa su se tako dobijala prezimena. Najčešći nastavak je „ić“ i to je slovenski deminutiv koji se koristi za kreiranje patronima i matronima.

Patronim je prezime nastalo od očevog imena, odnosno imena nekog od muških predaka. Todorović je zasigurno imao nekog Todora u porodici odnosno familiji koji je zavredeo da se po njemu formira prezime. Na osnovu imena – Todor – dodat je nastavak „ov“  (oznaka pripadnosti) pa deminutiv „ić“ – kao bi se naglasilo da je taj neko ko nosi porodično prezime manji, mlađi odnosno potomak.

S druge strane, matronim znači da je prezime nastalo po ženskoj liniji, tačnije od majke ili neke druge za familiju bitne žene sa porodičnog stabla. Recimo, Marići su sigurno imali neku Maru u familiji. I tako dalje. Na ovom primeru se jasno vidi da se u slučaju matronima dodaje samo „ić“, dakle bez prethodnog dodavanja „ov“. Tu je jasna razlika koja kazuje da li je prezime nastalo po muškom odnosno ženskom pretku.

Knez Aleksandar Karađorđević

Najveći postotak srpskih porodica ima prezime nastalo u 19. veku. Da je ta tvrdnja tačna, nije teško zaključiti na osnovu činjenice da su se porodična imena – odnosno prezimena – do druge polovine 19. veka menjala iz generacije u generaciju. Zbog toga je veći deo populacije nosio prezime po ocu. Ne i dedi, pradedi, čukundedi… Dakle, svaka generacija je imala novo i „jedinstveno“ przime. Zbog svega toga, često se dešavalo da ako u jednoj kući žive dve ili tri generacije – pod istim krovom srećeno dva ili tri različita prezimena. Stara, odnosno rodovska prezimena, u to doba su bila jako retka. Situacije se menja 1851. godine, kada knez Aleksandar Karađorđević donosi ukaz o nepromenljivosti prezimena. Tim činom je zaustavljena praksa da se ona menjaju iz generacije u generaciju, što je doprinelo pojednostavljenju spoznaje pripadnosti ljudi određenim porodicama, odnosno saznanju o njihovom poreklu. Tako se, danas, prezimena uglavnom prenose po muškoj liniji, dok žene po udaji u većini slučajeva kao svoje prihvataju prezime supružnika. To, naravno, nije ni pravilo ni zakon već želja i dobra volja mlade. Ipak, deci iz braka supružnika različitih rezimena, po sili zakona, pripada očevo prezime. Bar do njihovog punoletstva kada stiču pravo da se izjasne da žele da promene prezime – uzmu majčino ili izaberu nešto posve drugo.