Датум: 06.10.2020., 17:58 / Категорија: Матерњи језик
Мудре српске главе – 1. део, Милош Црњански
Нова секција садржаја обрађиваће мудре главе српске књижевности, али на један помало специфичан начин. Почињемо са Милошем Црњанским
Писати о знаменитим личностима од националног значаја, мање-више није превише тешко. Али, идемо корак даље. Наше знамените књижевнике представљаћемо и о њима причати уз свесрдну помоћ нашег наратора, рецитатора, песника и боема, човека од пера и гласа – Витормира Вице Дардића. Али, кренимо редом.
Милош Црњански рођен је у Чонграду, 26. октобра 1893. године. Био је српски књижевник и један од најзначајнијих стваралаца српске литературе 20. века. Истакао се као песник, приповедач, романсијер и публициста. Бавио се и ликовном критиком и убраја се и међу 100 најзнаменитијих Срба свих времена.
Биографија Милоша Црњанског
Родно место нашег великана, Чонград, у време његовог рођења био је на Аустроугарској територији, која сада припада Мађарској. Као и у већини случајева, породица му је била грађанска, осиромашена. Отац Тома био је нижи чиновник који је због истакнутог заступања српске мањинске политике прогнан из Баната, из Иланџе у Чонград. На основи прича Црњанског, био је то град који је могао да се упореди са гулазима тадашњег чиновничког Сибира.
Мајка му је била Марина Вујић, родом из Панчева. Црњански су стара свештеничка породица у Иланџи (негде на пола пута између Панчева у Вршца), чије се пароховање завршава са поп Јованом, сином поп Димитрија. Мали Милош крштен је у православној цркви Светог Николе у Сентешу, у срцу Мађарске. Кум му је био Румун, Леринц Пинће.
Детињство и школовање
Милош Црњански је од 1896. године растао у Темишвару, у патријархално-родољубивој средини која му је култ Србије и њене прошлости усадила у душу као посебну реликвију. Најдубље и најтрајније сензације дечјих и дечачких година, доживљавао је у типично српским националним и верским садржајима. Под тим се подразумевају црквена школа, икона Светога Саве, тамјан, православно српско гробље са ритуалом сахране и задушница, вечерње приче и песме о Србији, хајдучији и набијању на колац — све се то у дечаковим емоцијама претварало у трајан немир и непресушан извор нада, радости, сумњи, разочарања и подизања.
Милош Црњански је основну школу завршио у српској вероисповедној школи код учитеља Душана Берића у Темишвару. Матурирао је у темишварској гимназији код католичких фратара пијариста. По сопственим речима, био је осредњи ђак до очеве смрти, односно до петог разреда гимназије, а тада је решио да убудуће буде међу првима, што је и остварио.
У лето 1912. Године отишао је у Опатију, а потом се уписао у ријечку експортну академију. Играо је фудбал у клубу Викторија на Сушаку, који је био ставни део источн Ријеке. Године 1913. уписао је студије медицине у Бечу, које никада није завршио. На жалост или срећу?
Прву песму Судба, Црњански је објавио у сомборском дечјем листу Голуб, током 1908. године. Четири године касније, у сарајевској Босанској вили штампана је песма У почетку беше сјај.
Црњански и Први светски рат
Вест о убиству аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, Црњанског је затекла у Бечу. На почетку Првог светског рата, Црњански је доживео одмазду аустријских власти због Принципових револверских хитаца у Сарајеву. Мешутим, уместо затворског одела дали су му униформу аустроугарског војника и послали га на галицијски фронт да јуриша на Русе. Тамо је био рањен. Био је војник редов аустроугарске царске и краљевске 29. регименте, са седиштем у Великом Бечкереку.
Већи део времена од 1915. из тих трагичних ратних дана Црњански је проводио у самоћи ратне болнице у Бечу, више уз мирис јодоформа него барута, да би се тек пред сам крај рата обрео и на италијанском фронту. У његове успомене неизбрисиво су се утиснули призори ратне пустоши. Виђења живота у којима је сазревао млади Црњански била су Фронт, болнице, па опет фронт, и љубави, свуда љубави, за хлеб и за шећер, све мокро, све киша и блато, магле умирања…
Године 1916, радио је у Дирекцији државних железница у Сегедину. Наредне године је враћен у војску и прекомандован у Коморан и Острогон. У Бечу 1918. године уписао је Експортну академију, што је била давнашња жеља његовог ујака. Ујак, на жалост, није доживео да дочека Милоша студента – умро је непосредно пре него што је млади Црњански уписао студије.
Живот између два рата
Године 1919. у Београду се уписао на Универзитет где је студирао књижевност и уређивао лист под називом Дан. Црњански је, од тада, живео као повратник који се после дуге одисеје враћа на своју територију. Црњански се, са целокупном генерацијом, вратио у разорену домовину са умором и резигнацијом. У великом хаосу рата — говорио је млади песник — био сам непоколебљив у својим тугама, замишљености и мутном осећању самоће.
И у ратним и поратним стиховима, овај уморни повратник искрено је певао о својој резигнацији и изгубљеним илузијама. Из тог потуцања по крвавим светским ратиштима, Црњански се враћа мислима о нужности рушења лажног мита о вечитим вредностима грађанске етике.
И у поезији и у животу он је живео као сентиментални анархист и уморан дефетист који је са тугом посматрао остатке младости, сада попрскане крвљу и попљуване у блату. Осећао се тада припадником напредних друштвених снага и гласно се изјашњавао за социјализам. Његово бунтовништво из тих година било је само крвава експлозија нејасног друштвеног талога донешеног из рата.
Књижевно стварање Милоша Црњанског у том периоду било је крупан допринос напору његове генерације да се нађе нови језик и израз за нове теме и садржаје. Говорећи о литерарном програму песничке генерације, писао је: „Као нека секта, после толиког времена, док је уметност занчила разбибригу, доносимо немир и преврат, у речи, у осећају, мишљењу. Ако га још нисмо изразили, имамо га неоспорно о себи. Из маса, из земље, из времена прешао је на нас. И не дà се угушити…
Прекинули смо са традицијом, јер се бацамо стрмоглаво у будућност… лирика постаје страсна исповест нове вере. Потпуно новим стихом и са пуно емоцијалне горчине, он је тада исказивао свој бунт, опевао бесмисленост рата, јетко негирао видовданске митове и саркастично исмевао заблуду о златном веку, који је обећаван човечанству. Снагом сугестивне песничке речи он је многе вредности грађанске идеологије претварао у рушевине, али на тим рушевинама није могао нити умео да види и започне ново. Црњански је и у стиху и у прози тих поратних година био снажан све док је у њему живео револт на рат.
Заљубљивање и венчање
Године 1920, упознао се са Видом Ружић, са којом се 1921. године венчао. Она је била ћерка некадашњег министра просвете Добросава Ружића. Исте године, Црњански је са Видом отишао у Париз и Бретању, а у повратку путовао је по Италији. Наредне године био је наставник у панчевачкој гимназији. Тада је стекао диплому на Филозофском факултету у Београду.
Каријера у просвети
Од 1923. до 1931. Године, Црњански је био професор четврте београдске гимназије, сарадник дневног листа Политика, а истовремено је издао Антологију кинеске лирике. Био је и новинар улиста Време. Године 1927. у Српском књижевном гласнику изашли су први наставци чувеног романа Сеобе.
Година 1928. и 1929. био је аташе за штампу при Амбасади Краљевине Југославије у Берлину. На његов позив немачку престоницу посећује књижевник Вељко Петровић. Током 1930, за роман Сеобе добио је награду Српске академије наука.
Током 1934. покренуо је лист Идеје у коме је писао о Светом Сави. Тај лист је трајао само једно лето – на жалост.
Дипломатија и емиграција
У праскозорје Другог светског рата између 1935. и 1941. године, Црњански је радио у дипломатској служби у Берлину па у Риму. По избијању Шпанског грађанског рата, Милош је као дописник листа Време извештавао из Франковог штаба. Као особа која није имала лепо мишљење о комунизму и стаљинизму, показивао је више симпатија према трупама генерала Франка, али је у текстовима које је писао био и критичан и према тој зараћеној страни.
После Шпаније, као дописник из Рима, исказивао је симпатије за неке аспекте Мусолинијеве политике и указивао на дволичност неких западних земаља које су иако и саме колонијалне силе замерале Италији њен империјализам. По избијању Другог светског рата евакуисан је из Рима и преко Мадрида и Лисабона, августа 1941. стигао у Лондон.
Други светски рат и дуги низ поратних година, Црњански је провео у емиграцији у Лондону, где је 1951. добио британско држављанство. Као противник Тита и комунистичке идеологије, остао је у Лондону и живео у емиграцији. У Главном граду Уједињеног Краљевства, радио је разне послове. Био је књиговођа обућарске радње Хелстерн на Бонд стриту и разносио је књиге фирме Хачардс на лондонском Пикадилију. Његова супруга је шила лутке и хаљине за чувену робну кућу Херодс. Црњански, онако успут, стиче диплому Лондонског универзитета и диплому за хотелијерство и менаџерство.
Милош Црњански је у Лондону био члан међународног ПЕН-клуба, који му је обезбедио да се на машини откуцају његови романи. Одмах по окончању Другог светског рата, био је скрајнут из система образовања. То су му приредиле комунистичке власти, а тек 80-их година 20. века предложено је враћање његових дела у језгро наставног плана и програма.
Бранко Ћопић је тада изјавио да само најбољи писци треба да сачињавају језгро, за разлику од критеријума послератне власти када су писци били препоручивани по националности и који су били познати као писци само њиховим породицама.
Долазак у Београд
Могућност повратка у републику Југославију наговестио му је током једног сусрета у Лондону, познаник из младости, сликар – комунистички функционер Моша Пијаде. Црњански се у Југославију се вратио 1965. Године, и то у друштву са југословенским амбасадором у Лондону, Срђом Прицом. По доласку у „југу“ одрекао се британског држављанства. Испрва је становао у београдском хотелу Ексцелзиор у близини Скупштине. У трагању за обалама свога живота, он је с радошћу угледао Београд који је у његовој носталгији блистао „као кроз сузе људски смех”. У стиховима посвећеним Београду он је потресно и надахнуто изразио своја осећања повратника са дуге животне одисеје:
У теби нема бесмисла и смрти
Ти и плач претвараш као дажд у шарене дуге
А кад дође час, да ми се срце старо стиша,
твој ће багрем пасти на ме као киша.
Упокојио се у Београду, 30. новембра 1977. године. Сахрањен је достојанствено али не и помпезно у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Према жељи из тестамента Народна библиотека Србије је 1979. године примила комплетну заоставштину Милоша Црњанског. О њему је Данило Бећковић направио и документарни филм, под једноставним називом Црњански…
А сада, послушајмо шта и како наш Вицо говори о Црњанском.
