Datum: 01.02.2020., 18:41 / Kategorija: Gastronomija

Šljivovica – srpski brend poznat u celome svetu

Svi Srbi dobro znaju šta valja – domaća rakija šljivovica. A da li znamo baš sve interesantne detalje vezane za ovo originalno srpsko piće?

U Srbiji se svake godine proizvede gotovo pola miliona tona šljive. Podatak vredan pažnje. Od toga, dve trećine završi u kazanima za pečenje rakije – šljivovice. Piće koje u našoj domovini konzumira bezmalo svako, originalni je brend sa registrovanim geografskim poreklom i proizvod koji kao srpski priznaju svuda u svetu. Zbog toga, red je da pomenemo kada i gde je nastala, kako se pravi i pravilno konzumira. Ovo je piće na koje, s punim pravom, trebamo i moramo da budemo ponosni. Mi kao Srbi!

Rodno mesto šljivovice – Šljivovica

Osim naziva za rakiju vrhunskog kvaliteta, Šljivovica je i ime sela koje krase stotine i hiljade stabala ove voćke. U selu Šljivovica, lociranom na proplancima Zlatibora, u atmosferi izuzetno čistog vazduha i okoline koja zlatastim bojama mami poglede svakoga ko u ovo selo kroči, od davnina se pravi najkvalitetnija domaća rakija. Upravo na tom mestu, vredni domaćini su daleke 1868. godine zvanično proizveli prve litre domaće ljute rakije (iako se u pojedinim spisima navodi da se šljivovica u Srbiji koristila još u 13. i 14. veku), koju su tokom godina doveli do savršenstva. Dakle, rakija šljivovica je nastala na teritoriji omeđanoj Zlatiborom,  Mokrom Gorom i Tarom… sa tri ponosa zapadnog dela Srbije. Šljivovica je ovde, nekako prirodan i logičan nastavak gurmanske avanture koju započinju kajmak i sir, nastavljaju mesne prerađevine i planinska jagnjad. Sve to uz domaću šljivovicu ima još bolji i jači ukus koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Idemo dalje…

Da li je kvalitetna rakija iznenađenje? Pa, i nije! Svako domaćinstvo u ovom regionu – a i šire – proizvodi šljivovicu ako ništa drugo, ono za ličnu upotrebu i eventualno za rodbinu, bliske prijatelje i putnike namernike. Ima i onih koji su od destilacije šljive napravili i posao vredan pohvale i pažnje, ali bez obzira na sve to, svako od proizvođača rakije garantuje vrhunski kvalitet i činjenicu da je svaki gutljaj nastao iz čiste ljubavi prema ovom voću i njegovom proizvodu – rakiji. Šljivovica se u Srba, s punim pravom, naziva i lekom – jer to između ostalog i jeste. Meštani Šljivovice to mogu još detaljnije da vam objasne i predstave čitavu nauku proizvodnje i ispijanja ove vrste rakije.

Šljiva ujutru, šljiva uveče…

Dakle, za dobro jutro i laku noć… U ovim krajevima dan se ne započinje bez „jedne“, niti se na počinak bez nje kreće. Običaj je da uz rakijicu ide i meze, u vidu domaćeg pršuta, domaćeg sira i pogače – u većini slučajeva ispod crepulje. Te stvari se ne razdvajaju jedna od druge, pa svako ko dosad nije imao prilike da okusi tu simfoniju ukusa, obavezno mora da je kuša.

Uz šljivovicu se nazdravlja i raduje, tuguje i plače, šljivovica je sastavni deo kulture i mentaliteta srpskog naroda ali i način da se gossti dočekaju kako dolikuje, ugoste na srpski način uz dodatak slatka i hladne vode… Šljivovica se gustira, u minijturnim gutljajima dok se istovremeno udiše vazduh kroz nos. Na taj način moguće je ostetiti sve arome i ukuse ovog tipično srpskog pića. Interesuje Vas još ponešto o najpoznatijoj svetskoj rakiji? Idemo dalje…

Gde i kako je nastala šljivovica?

Mnogi misle da je ispeći pravu, dobru i prirodnu rakiju jednostavan posao. Potrebna je samo dobra šljiva, i to je to… Da li je baš tako? Naravno da nije. Recept za spravljanje ovog napitka je manje-više poznat, ali one najtananije finese koje originalnu šljivovicu odvajaju od kopija, ostaje tajna meštana Šljivovice. Kako se postiže opojni miris, raskošna aroma i autentična boja, gorštaci ljubomorno čuvaju za sebe i svoje potomke. Originalna receptura se prenosi s kolena na koleno, baš kao i tradicionalni način proizvodnje. Na osnovu tvrdnji proizvođača, za dobru šljivu neophodna je kvalitetna zemlja na kojoj raste. Nije svaki plod dovoljno dobar da se nađe u rakiji. Meštani Šljivovice navode da je u njihovom kraju zemlja čista, zdrava i bogata mineralima, pa je svaki proizvedeni litar tog čarobnog napitka vrhunskog kvaliteta.

Posebnost šljivovice

Za tipičnu zlatastu boju rakije zadužena su specijalna burad, proizvedena od hrastovog i bagremovog drveta. Da bi se dobio finalni proizvod, nephodno je da se uberu zdravi i kvalitetni plodovi, koji se potom odlažu u kace u kojima dolazi do vrenja. Kada šljive „proključaju“, idu na prvi prepek, komina se prospe a ostatak rakije se još jednom destilira – peče. To je prava srpska prepečenica. Iako zvuči sasvim jednostavno, proizvodnja kvalitetne prepečenice zahteva puno rada, truda, vremena i iskustva. I najmanja greška je katastrofalna – dobija se rakija zadovoljavajućeg kvaliteta ali ne vrhunska. A samo takva je na glasu i ceni.

Šljivovica je jako alkoholno piće, specifičnog mirisa i ukusa a u „originalu“ se služi u posebnim čašicama, takozvanim čokanjčićima. Često se „šljiva“ pije i iz običnih rakijskih čašica, ali jedna od tajni ispijanja kvalitetne rakije su baš ti stakleni „čokanji“, koji zbog oblika i prečnika otvora iz kojih se rakija pije, naglašavaju njene mirise, ukuse, arome i opšti utisak konzumiranja kvalitetnog pića. Za dobijanje sertifikata o zaštiti geografskog porekla šljivovice, zaslužno je selo u kome je i nastala. Šljivovica je ujedno i prvi srpski proizvod koji je dobio sertifikat originalnosti i geogrfskog porekla. Sada, postavlja se pitanje da li je selo dobilo ime po rakiji ili rakija po selu? Za obe tvrdnje postoje osnovani razlozi: u selu i okolini se od davnina gaji šljiva, pa je razumno da se selo čiji je glavni proizvod upravo šljiva, nazove šljivovica. A šta je sa rakijom prozvedenom od tog voća? Nije moguće ništa drugo nego da ponese isto ime – šljivovica. Ovde dolazimo do nedoumice – šta je starije? Kokoška ili jaje? Bilo kako bilo, šljivovica je bila i ostala zaštitni znak Srbije, već više od 150 godina! U najmanju ruku.

Od koje sorte se pravi?

Najkvalitetnije sorte šljive koje se koriste za spravljanje prepečenice su čačanska lepotica, čačanska rana, stenli, požegača i crvena ranka. U zavisnosti od vrste šljive zavisi i ukus, a među najpopularnije i najtraženije spadaju rakije dobijene od požegače i crvene ranke. Jedan od najbitnijih činilaca za kvalitet proizvoda je vreme „ležanja“. Što se rakija duže čuva, postaje sve bolja i bolja, pa nije retkost da se nekoliko omanjih burića ili flaša, decenijama čuvaju na tamnom i hladnom mestu, ne bi li se konzumirali za neku od posebnih prilika u budućnosti.

Šta je šljivovica i kako se proizvodi?

Rakija šljivovica se dobija destilacijom fermentisane komine, kljuka ili soka šljive koji sadrže najmanje 25 odsto alkohola. Prvom destilacijom dobija se sirova (meka) rakija. Prepek, odnosno prepečenica je drugi destilat u kome se nalazi 40 do 45 odsto alkohola. Obrani plodovi (poželjno je neprskani) moraju dobro da se operu, potom osuše, onda usitne (mnogi vade kosku da rakija ne bi bila gorka), zatim fermentiše i destilira. Odležavanje je, potom, jedan od najvažnijih koraka u procesu, jer od njega u velikoj meri zavisi kvalitet rakije. Proces pečenja rakije je, u Srbiji, pravi mali ritual, jer su u sve to uključeni mnogobrojni članovi zaduženi za pripremu jela i pića, često pečenja prasadi na ražnju, gibanice, pogača… Uz neizbežno konzumiranje „prvenca“, izuzetno jake rakije koja prva poteče iz kazana. Ali, to zna da bude jako opasno za nenavikle i one koji ne znaju šta zaista pokušavaju da popiju.

Meka rakija se koristi za spravljanje „šumadijskog čaja“ (kuvana rakija), dok se prepečenica koristi i služi za ispijanje u izvornom obliku. U prepečenicu može da se dodaje lekovito bilje ili odabrani plodovi (sa klekom – klekovača, sa nanom nanovača, sa orahom – orahovača…), kada se dobijaju travarice raznolikih ukusa i svojstava. Mnoga od njih su i lekovita. Na kraju, šta drugo preostaje? Živeli i nazdravlje!