Датум: 01.02.2020., 18:41 / Категорија: Гастрономија

Шљивовица – српски бренд познат у целоме свету

Сви Срби добро знају шта ваља – домаћа ракија шљивовица. А да ли знамо баш све интересантне детаље везане за ово оригинално српско пиће?

У Србији се сваке године произведе готово пола милиона тона шљиве. Податак вредан пажње. Од тога, две трећине заврши у казанима за печење ракије – шљивовице. Пиће које у нашој домовини конзумира безмало свако, оригинални је бренд са регистрованим географским пореклом и производ који као српски признају свуда у свету. Због тога, ред је да поменемо када и где је настала, како се прави и правилно конзумира. Ово је пиће на које, с пуним правом, требамо и морамо да будемо поносни. Ми као Срби!

Родно место шљивовице – Шљивовица

Осим назива за ракију врхунског квалитета, Шљивовица је и име села које красе стотине и хиљаде стабала ове воћке. У селу Шљивовица, лоцираном на пропланцима Златибора, у атмосфери изузетно чистог ваздуха и околине која златастим бојама мами погледе свакога ко у ово село крочи, од давнина се прави најквалитетнија домаћа ракија. Управо на том месту, вредни домаћини су далеке 1868. године званично произвели прве литре домаће љуте ракије (иако се у појединим списима наводи да се шљивовица у Србији користила још у 13. и 14. веку), коју су током година довели до савршенства. Дакле, ракија шљивовица је настала на територији омеђаној Златибором,  Мокром Гором и Таром… са три поноса западног дела Србије. Шљивовица је овде, некако природан и логичан наставак гурманске авантуре коју започињу кајмак и сир, настављају месне прерађевине и планинска јагњад. Све то уз домаћу шљивовицу има још бољи и јачи укус који никога не оставља равнодушним. Идемо даље…

Да ли је квалитетна ракија изненађење? Па, и није! Свако домаћинство у овом региону – а и шире – производи шљивовицу ако ништа друго, оно за личну употребу и евентуално за родбину, блиске пријатеље и путнике намернике. Има и оних који су од дестилације шљиве направили и посао вредан похвале и пажње, али без обзира на све то, свако од произвођача ракије гарантује врхунски квалитет и чињеницу да је сваки гутљај настао из чисте љубави према овом воћу и његовом производу – ракији. Шљивовица се у Срба, с пуним правом, назива и леком – јер то између осталог и јесте. Мештани Шљивовице то могу још детаљније да вам објасне и представе читаву науку производње и испијања ове врсте ракије.

Шљива ујутру, шљива увече…

Дакле, за добро јутро и лаку ноћ… У овим крајевима дан се не започиње без „једне“, нити се на починак без ње креће. Обичај је да уз ракијицу иде и мезе, у виду домаћег пршута, домаћег сира и погаче – у већини случајева испод црепуље. Те ствари се не раздвајају једна од друге, па свако ко досад није имао прилике да окуси ту симфонију укуса, обавезно мора да је куша.

Уз шљивовицу се наздравља и радује, тугује и плаче, шљивовица је саставни део културе и менталитета српског народа али и начин да се госсти дочекају како доликује, угосте на српски начин уз додатак слатка и хладне воде… Шљивовица се густира, у минијтурним гутљајима док се истовремено удише ваздух кроз нос. На тај начин могуће је остетити све ароме и укусе овог типично српског пића. Интересује Вас још понешто о најпознатијој светској ракији? Идемо даље…

Где и како је настала шљивовица?

Многи мисле да је испећи праву, добру и природну ракију једноставан посао. Потребна је само добра шљива, и то је то… Да ли је баш тако? Наравно да није. Рецепт за справљање овог напитка је мање-више познат, али оне најтананије финесе које оригиналну шљивовицу одвајају од копија, остаје тајна мештана Шљивовице. Како се постиже опојни мирис, раскошна арома и аутентична боја, горштаци љубоморно чувају за себе и своје потомке. Оригинална рецептура се преноси с колена на колено, баш као и традиционални начин производње. На основу тврдњи произвођача, за добру шљиву неопходна је квалитетна земља на којој расте. Није сваки плод довољно добар да се нађе у ракији. Мештани Шљивовице наводе да је у њиховом крају земља чиста, здрава и богата минералима, па је сваки произведени литар тог чаробног напитка врхунског квалитета.

Посебност шљивовице

За типичну златасту боју ракије задужена су специјална бурад, произведена од храстовог и багремовог дрвета. Да би се добио финални производ, непходно је да се уберу здрави и квалитетни плодови, који се потом одлажу у каце у којима долази до врења. Када шљиве „прокључају“, иду на први препек, комина се проспе а остатак ракије се још једном дестилира – пече. То је права српска препеченица. Иако звучи сасвим једноставно, производња квалитетне препеченице захтева пуно рада, труда, времена и искуства. И најмања грешка је катастрофална – добија се ракија задовољавајућег квалитета али не врхунска. А само таква је на гласу и цени.

Шљивовица је јако алкохолно пиће, специфичног мириса и укуса а у „оригиналу“ се служи у посебним чашицама, такозваним чокањчићима. Често се „шљива“ пије и из обичних ракијских чашица, али једна од тајни испијања квалитетне ракије су баш ти стаклени „чокањи“, који због облика и пречника отвора из којих се ракија пије, наглашавају њене мирисе, укусе, ароме и општи утисак конзумирања квалитетног пића. За добијање сертификата о заштити географског порекла шљивовице, заслужно је село у коме је и настала. Шљивовица је уједно и први српски производ који је добио сертификат оригиналности и геогрфског порекла. Сада, поставља се питање да ли је село добило име по ракији или ракија по селу? За обе тврдње постоје основани разлози: у селу и околини се од давнина гаји шљива, па је разумно да се село чији је главни производ управо шљива, назове шљивовица. А шта је са ракијом прозведеном од тог воћа? Није могуће ништа друго него да понесе исто име – шљивовица. Овде долазимо до недоумице – шта је старије? Кокошка или јаје? Било како било, шљивовица је била и остала заштитни знак Србије, већ више од 150 година! У најмању руку.

Од које сорте се прави?

Најквалитетније сорте шљиве које се користе за справљање препеченице су чачанска лепотица, чачанска рана, стенли, пожегача и црвена ранка. У зависности од врсте шљиве зависи и укус, а међу најпопуларније и најтраженије спадају ракије добијене од пожегаче и црвене ранке. Један од најбитнијих чинилаца за квалитет производа је време „лежања“. Што се ракија дуже чува, постаје све боља и боља, па није реткост да се неколико омањих бурића или флаша, деценијама чувају на тамном и хладном месту, не би ли се конзумирали за неку од посебних прилика у будућности.

Шта је шљивовица и како се производи?

Ракија шљивовица се добија дестилацијом ферментисане комине, кљука или сока шљиве који садрже најмање 25 одсто алкохола. Првом дестилацијом добија се сирова (мека) ракија. Препек, односно препеченица је други дестилат у коме се налази 40 до 45 одсто алкохола. Обрани плодови (пожељно је непрскани) морају добро да се оперу, потом осуше, онда уситне (многи ваде коску да ракија не би била горка), затим ферментише и дестилира. Одлежавање је, потом, један од најважнијих корака у процесу, јер од њега у великој мери зависи квалитет ракије. Процес печења ракије је, у Србији, прави мали ритуал, јер су у све то укључени многобројни чланови задужени за припрему јела и пића, често печења прасади на ражњу, гибанице, погача… Уз неизбежно конзумирање „првенца“, изузетно јаке ракије која прва потече из казана. Али, то зна да буде јако опасно за ненавикле и оне који не знају шта заиста покушавају да попију.

Мека ракија се користи за справљање „шумадијског чаја“ (кувана ракија), док се препеченица користи и служи за испијање у изворном облику. У препеченицу може да се додаје лековито биље или одабрани плодови (са клеком – клековача, са наном нановача, са орахом – ораховача…), када се добијају траварице разноликих укуса и својстава. Многа од њих су и лековита. На крају, шта друго преостаје? Живели и наздравље!