gif

Доба зрелости, најстреснији период у животу – савети за рођене 1980-96.

Све оно што нисмо решили у детињству и адолесценцији изгледа као камени тег који имамо око ноге и који нас спречава у даљем напредовању и срећи у животу

Истраживања говоре да је најстреснији период у животу у западној култури, период између 25. и 35. године јер се управо у тој животној доби доносе најважније животне одлуке. Горња граница „доба зрелости“ се константно више помера и све је чешћи случај да људи у свој живот корените промене уводе и после 40. године.  Овде говоримо о животним и развојним проблемима са којима се људи ове животне доби суочавају. Прођимо заједно кроз проблематику коју доноси категорија одраслих.

По социјалним категоријама, људи који се ове 2020. године налазе на прагу или су већ увелико у животном добу које обрађујемо, спадају у такозване миленијалце, генерацију људи рођених између 1980. и 1996. године. По развојној психологији, они управо сада улазе у категорију одраслих људи. Радећи са свим узрастима, увек је један од првих задатака пребацити тумачење узрока проблема са неког другог и личног на контекст у коме они настају, односно околину, време и ситуацију. Кроз побројавање животних задатака које морамо да решимо у овом животном периоду потрудићу се да наведем примере реаговања људи који на неконструктивне начине реагују на проблеме са којима се сусрећу.

Уколико ове развојне задатке не решимо сада, они ће нам загорчавати и отежавати живот и на крају овог периода, са неких 40 година, када крене једно од подвлачење црте шта смо то урадили у животу. У том случају имаћемо више шансе да се осећамо неиспуњено, несрећно, депресивно, анксиозно, болесно… Оно са чим се свака особа у одраслој доби суочава (према развојном психологу Ерику Ериксону) је следеће:

Продубљивање посвећености раду и породици

и то насупрот површности, одбијању повећању продуктивности, бежању од породичних обавеза, “искрадању”, изналажењу оправдања, забушавању, примећивању да је посао који се обавља испод личних капацитета при чему се остаје у таквој ситуацији, најчешће очекујући да ће се нешто променити само од себе (а наравно да неће), нешто ће се десити, неко други ће решити тај проблем… Заблуда – и то велика!

Овладавање немирима, фрустрацијама које долазе због обавеза према породици и послу

Студије током 2019. године су показале да је начин живота постао изузетно комплексан и да од просечног човека захтева вештине које људима у прошлом веку нису биле потребне како би били не само задовољни, него како би остварили минимум егзистенцијалних, социјалних и емотивних потреба. Те вештине које сви треба да научимо су вештине управљања сопственим емоцијама, управљање стресом, опуштање, комуникација, доношење одлука.

Повећавање продуктивности у раду и породичном животу

Неминовно је да посао који се ради у овом периоду постаје сложенији, јер људи напредују у каријери, постају руководиоци, менаџери, ако су у сопственом послу до сада га већ развијају до нивоа да морају и они додатно да се развијају и више да раде. Ако су у вези или браку, долазе деца, друга деца, компликује се живот са браћом и сестрама, избијају проблеми у ужој и широј фамилији што све захтева већу продуктивност и – самим тим – већу „производњу“ новца. А то зна да буде јако фрустрирајуће.

Развијање одређеног, јасног обрасца доношења одлука, решавања проблема и распоређивања сопствених моћи. Зрелост и доследност обрасца. Превазилажење младалачких недоумица, лутања и неодлучности. Спремност за зрело преузимање ризика.

Проширивање социјалне мреже, круга познаника, сарадника, пријатеља…

Све ово може додатно да оптерети већ попуњен распоред са послом и породицом, а људи се изјашњавају да им је све то подједнако важно, те најчешће немогућност издвајања времена за ове односе изазива незадовољство и тиху свакодневну фрустрацију, неизбежно и стрес.

Побољшање личног друштвеног статуса.

Постајем нови/нова ја, излазим из статуса породице и у ком сам био/била, може да се јави страх од успеха, страх од завидности, од тога да нас људи неће више волети, да ћемо се удаљити…

Учење начина за боље излажење на крај са стресом у брачном и породичном животу, повећање стрпљивости, флексибилности, проширене перцепције и мудрости.

Ако нисмо на ово оријентисани, осећај изгубљености у времену и простору је неминовна последица.

Прихватање одрастања и одвајања деце.

Сазревање у улози родитеља, у способности да се успостави породична структура. Ово је припрема за наредни период одласка деце за коју је било потребно до сада направити сигурну афективну повезаност.

Прихватање својих родитеља као старијих људи, прихватање тешкоћа које старост доноси.

Ово је један од најтежих и најчешћих проблема које људи износе. Љуте се на родитеље што више нису тако јаки и снажни, што им не помажу, што нису на истим положајима а уствари је све нормални развој догађаја у животу. Родитеље сада треба прихватити из нове перспективе, и пребацити однос са дете-одрасли, не на одрасли-дете, често чујем да родитељи у том периоду постају деца својој деци, него на однос одрасли-одрасли.

Дубље друштвено ангажовање. Разумевање друштвених проблема.

Док због важних животних одлука у претходном раздобљу, бирање занимања и брачног партнера није било времена за бављење ширим друштвеним питањима, сада се долази у блиски контакт са њима јер директно утичу на свакодневне животне обавезе, има се осећај знања и снаге, као и одговорности за наредне генерације да се бори за боље сутра.

Прихватање потреба деце-адолесцената за самосталним животом и одласком из родитељског „гнезда”. Примерена помоћ деци у формирању социјалног, сексуалног, емоционалног и професионалног идентитета.

Што пре прихватимо ове чињенице, далеко лакше ћемо се кретати кроз доба зрелости и далеко лакше излазити на крај са свим недаћама које живот – неминовно – ставља испред свакога од нас. Дакле, опуштено и са позитивном ставом. Била би то најкраћа могућа порука за све садашње миленијалце. Уколико имате било кој недоумицу или питање „шта сад“, не устручавајте се да нам се обратите. Ми смо ту за Вас!

Мастер психолог и психотерапеут

Сунчица Јовановић