Датум: 03.08.2020., 19:25 / Категорија: Историја народа

Карактеристични српски обичаји – 1. део

 

Срби су народ који, на срећу, имају, практикују и чувају своје обичаје. Управо то је једна од кључних ствари у очувању српства

Ритуали који прате српске обичаје стари су вековима, па и миленијумима. Старе српске обичаје прате обреди који прилагођени временима у којима се одигравају, егзистирају и данас. Чак и странци бивају задивљени оним што у Србији срећу. Српски обичаји су, практично, својеврсна карактеристика Србије – на не кажемо „бренд“, јединствени ритуали који се – углавом – практикују скоро само у нашој земљи. Па и после толико времена, стари српски обичаји имају готово исту снагу и важност као и у најстарија врмена.

Од када српски обичаји датирају

Српски народни обичаји датирају из давних времена, из старих прехришћанских веровања, која су уз мања или већа прилагођавања опстала до дана данашњег. Народне обичаје често прате разни обреди и ритуали који се изводе у одређеним приликама и из различитих намера, уз веровање да ће то донети помоћ и корист.

Намене српских обичаја

Народни обичаји имају различите намене. На првом месту су обичаји који могу да буду заштита здравља укућана, потом очување и увећање порода и имовине, призивање кише зарад одржања и квалитета усева, сузбијање градоносних облака из истих разлога – заштите летине, онда придобијање вољене особе, излечење болести и искорењивање свих врста зала, подизање крова на новосаграђеној кући… Обичаји су везани за одређене догађаје, празнике, прилике и неприлике и у народу су се доста множили, мењали и допуњавали. У већини случајева користе се у добре сврхе и добра дела, без и једног трачка злих намера или жеље да се неком нешто напакости.

Мешање и развој обичаја

Велике сеобе народа кроз векове, разноразни походи, ратни сукоби условљавали су да дође довољног или невољног мешања народа. Самим тим, мешали су се и комбиновали обичаји, неки се прихватали, неки времено нестајали… Иапк, мало је народа који су током постојања толико пута били приморани да се селе са места на место, са територије на територију као што је то био случај са нашим, српским народом.

Од доласка Срба на Балканско полуострво пре много векова, па све до недавних обилних сеоба условљених распадом некадашње Југославије, притиснути разним невољама Срби су мигрирали са старих огњишта. Али, са собом су увек носили обичаје.

Током скоро миленијума – 1.000 година дуге историје успона и падова, српска заједница је неговала, а многе обичаје и задржала, као успомену на бурну прошлост и културно наслеђе, које данас живи у складној симбиози са хришћанском традицијом.

Пресудни фактор

Традиција и обичаји српског народа су, највероватније, пресудни фактор утицаја на стварање и очување колективног идентитета заједнице. Шаролика српска култура дуги низ година привлачи велико интересовање странаца, којима је посебно интересантно када присуствују важним свечаностима код Срба у Србији или у дијаспори. Међу њима су веридбе, венчања, славе, крштења, усељења… Гости се управо тада сусрећу са најзанимљивијим обичајима нашег народа. Истина, српски народни обичаји могу донекле да се разликују од места до места, од краја до краја… Али, основа је увек иста.

Славски обичаји у Срба

Обичаји српског народа везани за крсну славу су најпоштованији обичаји, јер се њима слави живот и жртва неког свеца који се обично сматра заштитником куће и целе породице. Њему у част, пали се богато украшена славска свећа, која заузима централно место на свечаној трпези и остаје да гори све до сумрака.

Обичаји у Србији везани за поштовање цркве и хришћанских обичаја, веома су распрострањени и играју велику улогу у животу сваког Србина. Бар оног дела који спада међу вернике. До свеће, на трпезу се поставља и славски колач, који симболише принос жртве кућном свецу.

Обичаји у Србији налажу да, по доласку на славу, домаћин треба срдачно да дочека госта већ на улазним вратима, док се домаћица припрема да пред њега изнесе послужење.

Прво послужење на слави

Посебно занимљиви обичаји за странце су они којима српски домаћини исказују гостопримљивост. Нарочито се радују ако се у нечијем дому задесе у време славе, јер тада све поприма много свечанију атмосферу.

Пред госте се обично износи вода и слатко о различитих воћки, док се у неким крајевима Србије се задржао обичај послужења погачом и сољу. Жито и вино су такође веома заступљен облик послужења за дочек на славу.

Указивање части постављањем на врх стола

Немогуће је не осетити се почаствовано када вас домаћин, као новог госта или истакнутијег члана породице, стави да седите на челу стола. На чело стола се обично поставља најстарији члан породице, кум или зет, али прилика за указивање почасти страном госту никада не буде пропуштена.

Ракија као део ритуала

Ракија је један од симбола наше земље, али и саставни део сваке прославе, како у кући сваког Србина, тако и на било којој прослави или изласку са пријатељима. Иако су странци махом одушевљени обичајем испијања ракије пре и после јела, ретко ко успе да испрати домаћине у бројању празних чашица. Зато није реткост да многи од њих заврше „испод стола“.

Страни туристи ракију обично описују као веома снажно пиће, изразито воћног укуса, које се претвара у ватру када га прогутате. Ипак, иако странцима није свеједно да је испију, нико никада домаћинуз не одбија чашицу традиционалне жестине. У многим домовима то се, чак, сматра непристојним, нарочито ако је ракија домаћа.

Ништа без печења

Основно и практично главно јело на свакој прослави је – печење. Прасеће или јагњеће, свеједно, али представља специјалитет српског поднебља. Начином припреме, печењем, па чак и сервирањем у целости или са јабуком у чељустима, странци су неретко зачуђени, иако нико од њих не може да спори укус и квалитет меса. Не треба заборавити ни припрему меса испод сача. Са динстаним поврћем, кромпиром на првом месту. Тек је то специјалитет коме гости не могу да одоле.