gif

Radite ono… što je važno!

Neke ljude zbunjuje ili čak deprimira rečenica: "Radi ono što voliš." Zašto je to tako?

Mnogi ne znaju šta je to, šta to vole, što ne znači da nemaju nešto što zaista vole, samo toga nisu svesni, odnosno niko u njihovoj okolini tome nije pridavao značaj i ukazao im da je to nešto u čemu su dobri.

Neki, pak, kažu da vole sport, vole slikanje ili vole pecanje, ali ne bi želeli time da se bave. U tome uživaju i u pravu su. Tada najčešće misle na hobi a ne na životni poziv, jer im samo obavljanje te radnje donosi zadovoljstvo ili uživanje.

Raditi ono što volimo može da bude dobar pravac u pronalaženju sebe, ali nije dovoljan. Često je problem što volimo i više stvari i dobri smo u tome, pa kako se – onda – odlučiti?

Neophodna je svrha, smisao, produkt rada… I pitanja kao što su: “Šta ste radili pa ste se osetili baš vrednim, značajnim, da ste baš dali doprinos nečemu?” su me uvek odvela do nekih značajnih delova ličnosti klijenta i do napretka u terapiji i puta pronalaženja sebe.

Na primer: “Volim druženja, mnogo ljudi, dobar sam prijatelj, volim adrenalinske sportove i pronašao sam posao u organizovanju “tim bildinga” za razne kompanije. Međutim, ubrzo sam počeo da se osećam kao “ćata”, osećao sam da mogu više od toga. Moj stric je vatrogasac, pričao mi je kako je spasao jednu ženu iz požara, želim da budem kao on, to je važno u životu.”

Ja sam takođe radila nekoliko poslova koji su bili u skladu sa nekim delovima mene, međutim, za mnoge mi sam rezultat rada uopšte nije bio bitan, osećala sam se bezvredno (iako objektivno rezultat tog rada nije beznačajan), naporno mi je bilo i ono što nije toliko naporno, polako sam imala sve manje energije za novi radni dan i želje za bilo čim u životu.

Radeći kao psihoterapeut imam utisak (megalomanski 🙂 ) da menjam planetu, da promena koju potpomognem kod klijenta menja njegov celi život, njegovu porodicu i njegovo nasleđe. Ako je DNK lanac informacija koji se prenosi, onda je nesvesno takođe lanac informacija koje se prenose sa generacije na generaciju. Njegova promena za mene nema cenu (često čak ni materijalnu :)).

Za mnoge u mojoj okolini moj posao je: “Jao, nije ti lako slušaš tuđe probleme svaki dan.”

Za njih rezultat mog rada nije bitan, i to je OK.

Zato razmislite šta je vama bitno.

Slušajte ljude koji vole svoj posao.

Na primer, žena arhitekta je pričala kako je mnogo bitno što ona može da uredi prostor u kom ljudi žive, kako je veoma srećna jer su i oni srećni, kako arhitektura i izgled zgrade utiču na psihu ljudi koji tu žive, koliko je to bitno i važno…

Na primer, žena frizer: usrećuje je to kada su njene mušterije srećne, lepe, kada dođu sa problemima, često i plačući i kada im ulepša dan, kada su oni zadovoljni.

Na primer, muškarac muzičar, zadovoljan je što donosi smeh ljudima, što su svi pozitivni, što mu se zahvaljuju i grle ga…

Na primer, žena babica, koja je opčinjena samim činom rađanja, koja govori da svedoči čudu svaki put, uprkos velikom stresu lekara i frke oko nje, za nju nema značajnijeg posla na ovom svetu i počastvovana je što je deo toga.

Na primer, muškarac menadžer, inženjer, opčinjen je sistemom mašina i rešavanjem problema koji mogu da nastanu on doprinosi da cela fabrika, celo postrojenje funkcioniše i radi. On je deo nečega što je veće od njega, što je ogromno i ispred čega stoji svaki dan.

Dodajte još primera u komentarima. U 20. veku imam utisak da se malo govorilo o autentičnosti i tome da svako ima posebne stvari koje voli. Kao da se nije znalo da treba da radiš posao koji voliš, da budeš u braku sa osobom koju voliš, da ideš na odmor koji voliš, da kuvaš ono što voliš i drugo…

Master psiholog i psihoterapeut

Sunčica Jovanović