gif

Радите оно… што је важно!

Неке људе збуњује или чак депримира реченица: "Ради оно што волиш." Зашто је то тако?

Многи не знају шта је то, шта то воле, што не значи да немају нешто што заиста воле, само тога нису свесни, односно нико у њиховој околини томе није придавао значај и указао им да је то нешто у чему су добри.

Неки, пак, кажу да воле спорт, воле сликање или воле пецање, али не би желели тиме да се баве. У томе уживају и у праву су. Тада најчешће мисле на хоби а не на животни позив, јер им само обављање те радње доноси задовољство или уживање.

Радити оно што волимо може да буде добар правац у проналажењу себе, али није довољан. Често је проблем што волимо и више ствари и добри смо у томе, па како се – онда – одлучити?

Неопходна је сврха, смисао, продукт рада… И питања као што су: “Шта сте радили па сте се осетили баш вредним, значајним, да сте баш дали допринос нечему?” су ме увек одвела до неких значајних делова личности клијента и до напретка у терапији и пута проналажења себе.

На пример: “Волим дружења, много људи, добар сам пријатељ, волим адреналинске спортове и пронашао сам посао у организовању “тим билдинга” за разне компаније. Међутим, убрзо сам почео да се осећам као “ћата”, осећао сам да могу више од тога. Мој стриц је ватрогасац, причао ми је како је спасао једну жену из пожара, желим да будем као он, то је важно у животу.”

Ја сам такође радила неколико послова који су били у складу са неким деловима мене, међутим, за многе ми сам резултат рада уопште није био битан, осећала сам се безвредно (иако објективно резултат тог рада није безначајан), напорно ми је било и оно што није толико напорно, полако сам имала све мање енергије за нови радни дан и жеље за било чим у животу.

Радећи као психотерапеут имам утисак (мегаломански 🙂 ) да мењам планету, да промена коју потпомогнем код клијента мења његов цели живот, његову породицу и његово наслеђе. Ако је ДНК ланац информација који се преноси, онда је несвесно такође ланац информација које се преносе са генерације на генерацију. Његова промена за мене нема цену (често чак ни материјалну :)).

За многе у мојој околини мој посао је: “Јао, није ти лако слушаш туђе проблеме сваки дан.”

За њих резултат мог рада није битан, и то је ОК.

Зато размислите шта је вама битно.

Слушајте људе који воле свој посао.

На пример, жена архитекта је причала како је много битно што она може да уреди простор у ком људи живе, како је веома срећна јер су и они срећни, како архитектура и изглед зграде утичу на психу људи који ту живе, колико је то битно и важно…

На пример, жена фризер: усрећује је то када су њене муштерије срећне, лепе, када дођу са проблемима, често и плачући и када им улепша дан, када су они задовољни.

На пример, мушкарац музичар, задовољан је што доноси смех људима, што су сви позитивни, што му се захваљују и грле га…

На пример, жена бабица, која је опчињена самим чином рађања, која говори да сведочи чуду сваки пут, упркос великом стресу лекара и фрке око ње, за њу нема значајнијег посла на овом свету и почаствована је што је део тога.

На пример, мушкарац менаџер, инжењер, опчињен је системом машина и решавањем проблема који могу да настану он доприноси да цела фабрика, цело постројење функционише и ради. Он је део нечега што је веће од њега, што је огромно и испред чега стоји сваки дан.

Додајте још примера у коментарима. У 20. веку имам утисак да се мало говорило о аутентичности и томе да свако има посебне ствари које воли. Као да се није знало да треба да радиш посао који волиш, да будеш у браку са особом коју волиш, да идеш на одмор који волиш, да куваш оно што волиш и друго…

Мастер психолог и психотерапеут

Сунчица Јовановић