gif

Свети Никола – слави цела Србија

Свети Никола, у хришћанству познат и као Никола Мирликијски, Никола Чудотворац, светац је у традиционалним црквама, архиепископ Мире Ликијске. У хришћанству се поштује као чудотворац, у источном хришћанству још и као заштитник путника, затвореника и сиромашних, а у западном хришћанству још и као заштитник готово свих слојева друштва, али нарочито деце

Овај светац се често приказује са митром на глави, симболом његовог епископства. Свети Никола је дао основу за ставарање лика Санта Клоза, односно западњачког Деда Мраза. На основу његових житија, у којима се говори о поклону Светог Николе за три кћерке сиромашног човека, произашао је обичај даривања за Божић. У порти цркве Светог Николе у Мири, где су некад биле његове мошти, налази се статуа свеца у лику Деда Мраза (Божић Бате), а уз њу прикладна врећа поклона са дечијим ликовима.

У древним житијама Никола Мирликијско обично се меша са Николом Патарским због сличних детаља у животима светаца: оба су родом из Ликиje, били су архиепископи и поштовани су као светитељи и чудотвроци. Ове сличности су довеле до погрешног закључка који је постојао много векова, а то да је у историји цркве постојао само један Свети Никола Чудотворац.

У Српској православној цркви Свети Никола се празнује летњи 22. (односно 9.) маја (пренос моштију), 19. (односно по старом календару 6.) децембра зимски (дан смрти). Четвртак је према седмичном кругу богослужења у Првославној цркви посвећен Светом Николи, као и Светим апостолима.

Животопис Светог Николе

Према житијама, Свети Никола се родио у грчкој колонији Патари у трећем веку (280. године) у малоазијској римској провинцији Ликији, у времену када је област према култури била хеленистичка. Никола је био веома религиозан од раног детињства и свој живот је потпуно посветио хришћанству. Верује се да је рођен у богатој хришћанској породици и да је стекао основно образовање. Због чињенице да се његове житије мешале са житијама Николе Патарског, неколико векова је владало погрешно мишљење да су родитељи Никола Мирликијског били Теофан (Епифан) и Нона.

Од детињства Никола је изучавао Свето писмо; током дана није напуштао храм, а ноћу се молио и читао књиге. Његов стриц, епископ Никола Патарски, произвео га је у чин чтеца, а затим у чин свештеника, чинећи га за својим помоћником повјерио му је предавање учења хришћанске цркве народу. Према другој верзији, захваљујући чуду, одлуком сабора ликијских епископа лаик Никола је одмах постао епископ Мире. У четвртом веку је именовање на такав начин било могуће.

Када су његови родитељи умрли, Свети Никола је богаство које је наследио поделио сиромашнима.

Почетак свештенике службе Светог Николе приписује се времену владавине римских царева Диоклецијана (284—305) и Максимилијана (286—305). Диоклецијан је 303. године издао наредбу којом се легализује систематски прогон хришћана широм царства. Пошто су оба цара абдицирала 1. маја 305. године, дошло је до промене у политици њихових наследника према хришћанима. Никола је био затворен за време Диоклецијанових прогона, а ослобођен за време Константина Великог. У западном делу царства Констанције I Хлор (305—306) окончао је прогон хришћана одмах након ступања на престо. У источном дијелу Галерије (305—311) наставио је са прогоном до 311. године, када је издао едикт о верској толеранцији, на самртној постељи. Прогон од 303. до 311. године сматра се најдужим у историји царства.

Након смрти Галерија, његов савладар Лициније (307—324) углавном је толерисао хришћане. Хришћанске заједнице су почеле да се развијају. У младости је путовао у Палестину и Египат, а по повратку у Ликију, постао је епископ Мире. Овај период укључује епископство Светог Николе у Мири. Борио се против паганизма, а самом Светом Николи се приписује разарање храма Артемиди у Мири.

Он је тако ревносно бранио хришћанство од јереси, прије свега од аријанства. Грк Дамаскин Студит, митрополит Навпактски и Артски (16. век), у књизи Благо износи предање по коме је за време Васељенског сабора 325. године Свети Никола „ударио у образ” свог противника Арија. Међутим, професор црквене историје Василиј Болотов у књизи Лекције о историји Древне цркве пише: Ниједна од прича о Никејском сабору, чак и са слабим тврдњама на древност, међу својим учесницима не помиње име Николе, епископа Мирликијског. У овом случају, професор, протојереј Владислав Ципин сматра, пошто се у најпоузданијим документима помињу имена само неких од отаца Сабора, не би требало за озбиљно узети овај аргумент и не веровати црквеној традицији. Према речима професора протојереја Ливерија Воронова, „то се не може сматрати истинитим првенствено због тога што је у оштрој супротности са савршеним моралом великог свеца”, са једне стране, и са Правилима светих апостола, са друге стране. Ипак, према његовим речима, Црква „не сумња у ваљаност чињеница саборног суђења Светом Николи” за његово лоше понашање. Воронов „на основу анализе речника црквених певања” потврђује да је Свети Никола назвао Арија „безумним богохулником”.

Чињеница о томе да је Свети Никола ударио Арија у лице и да је Светом Николи суђено нема у Николиним житијама, које је написао Симеон Метафраст у 10. веку, али у њима има запажање, да је Никола присуствовао Никејском сабору и „одлучно се супроставио Аријевој јереси”.

По предању на једном турском острву Gemiler Adasi надомак града Fethiye, налазио се византијски град у којем је Свети Никола служио као епископ. Постоје и остаци Епископске палате, до које је од мора водио засведен ходник, дуг неколико стотина метара. Ту су сада и остаци цркве Светог Николе, са гробницама у крипти под црквом. Епископ Никола је дуго поживео и као мало који светац умро природном смрћу у старости. Светитељ је по упокојењу наводно ту прво сахрањен 340. године. Његове мошти су касније, тек у седмом веку склоњене у град Миру, пред опасношћу – арапском инвазијом. У Мири постоји друга црква Светог Николе подигнута у четвртом веку, која је страдала у земљотресу 529. године. Оправљена је захвљујући помоћи цара Јустинијана. Храмовни под је нижи неколико метара од нивоа улице. Црква има леп мермерни под и гробове у нишама. Ранохришћански саркофаг у јужном крилу, смештен између два стуба, који има оштећен поклопац, важи за гроб Светог Николе. У 11. веку његове мошти су одатле пренете у италијанску луку Бари.

Свети Никола је познат као заштитник оклеветаних, често их ослобађајући судбине невино осуђених, заштитник морепловаца и других путника. Он је такође заштитник Свете Русије и Грчке, милосрдних братстава и гилди, деце, морнара и неудатих девојака, трговаца и залагаоничара и европских градова попут Фрибурга (у Швајцарској) и Москве. Једну од првих њему посвећених цркава, саградио је у шестом веку Јустинијан у Цариграду.

Пренос моштију Сетог Николе

На дана 26. августа 1071. године, византијска војска је поражена од Турака Селџука тако да је Византија привремено изгубила контролу над великим делом Мале Азије. Ово подручје враћено је у састав Византије тек за време владавине Алексија I Комнина (владао 1081—1118), али је и даље остало под нападима Турака. Хришћани верују да се у овој пометњи свети Никола у једном чудесном сну јавио неком часном свештенику из Барија и наредио да му се мошти пренесу у тај град, који је у то време био хришћански и под православним патријархом. Мошти су у Бари стигле 9. маја 1087. године; према неким изворима, мошти су украли таљански пирати и пренели их у Бари, где се данас налазе. По другом извору, “разбојничка дружина Нормана из Барија, украла је његове посмртне остатке из цркве Мири”. У сваком случају их у Барију верници са Истока и Запада поштују све до дана данашњега. На дан 22. маја хришћанство прославља помен на Пренос моштију Светог Николаја.

Светац и заштитник

Хришћани верују да је Свети Никола чудотворац и да се многа чуда дешавају од његових чудотворних моштију из којих непрестано избија свето миро, којим се лече болесници. Овај светитељ је спашавао насукане и изгубљене бродове, па се сматра заштитником морепловаца. Због тога га морепловци често позивају при опасним ситуацијама или бродоломима. На овај датум су све лађе, где год се налазе, бацале сидра и до сутрадан мировале, одајући славу овом светитељу. Данас се уочи празника често заустављају лађе док се морнари помоле светитељу и онда настављају пут. Својим чудесним моћима свети Никола помаже сваком ко му се обрати за помоћ у болести, немоћи и душевној патњи. Уз помоћ његове молитве слепима се враћа вид, хроми проходају, а глувима се враћа чуло слуха.

Свети Никола је заштитник морепловаца, рибара, бродова и пловидбе. Такође је заштитник многих градова и лука (посебно у Грчкој и Италији). У грчком фолклору Свети Никола се описује као „господар мора“. У модерној Грчкој и Србији он је један од најпоштованијих светитеља. Такође он је заштитник државе Грчке.

Иконографија

На иконама Светог Николаја обично се сликају са једне стране Исус Христос са Јеванђељем у рукама, а са друге Пресвета Богородица са архијерејским омофором на рукама. Ово има свој двострук историјски значај, и то у првом случају означава призивање Николаја архијерејској служби, а у другом оправдање њега од казне због сукоба с Аријем. Свети Методије, патријарх цариградски, пише:

Једне ноћи виде Свети Николај Спаситеља нашега у слави где стоји близу њега и пружа му Јеванђеље, украшено златом и бисером, а од друге стране виде Богородицу, која му стављаше на рамена архијерејски омофор. Мало после овога виђења представи се Јован, архиепископ мирски, и Николај би постављен за архиепископа тога града.

То је први случај. Други случај десио се за време Првог сабора у Никеји. Пошто није могао разговором да заустави Арија у хуљењу Исуса Христа и Његове Мајке, Свети Николај га је ударио руком по лицу. Свети оци на Сабору, негодујући због оваквог поступка, издвојили су Николаја са Сабора и одузели му све знаке архијерејске. Хришћани верују да је те исте ноћи неколико Светих отаца видело истоветну визију, наиме: како око Светог Николаја стоје са једне стране Господ Спаситељ са Јеванђељем, а са друге Пресвета Богородица са омофором пружајући светитељу одузете му знаке архијерејства. Видећи ово Оци су се ужаснули, и повратили брзо Николају оно што су му одузели, и почели га поштовати као великог угодника Божјег и његов поступак према Арију тумачити не као дело безразложног гнева, него као израз велике ревности за истину Божју.

Свети Никола у српској култури

Старија традиција Срба који живе у српском Подунављу је била градња цркава посвећених светом Николи уз ову реку, јер је он по црквеном веровању заштитник путника на водама. Тако постоји црква Светог Николе у Вуковару, Новом Саду, Сремским Карловцима, Чортановцима, Старом Сланкамену, Сурдуку, Белегишу, Старим Бановцима, Земуну, Београду… У новије време, градитељи нових цркава уз Дунав, не познајући ову традицију, граде храмове посвећене осталим свецима. И Приморци (Срби) су баштиници исте традиције, па су православни храмови у Пули, Ријеци, Котору, Радованићима (Луштица), Баошићима, на хриди код села Кримовица у Грбљу, Тудоровићима (Паштровићи), Бару, Улцињу… посвећени овом светитељу. Поарбанашени и покатоличени Срби у Албанији су још дуго након промјене вере славили светог Николу по старом календару. Док су Иван Јастребов и Срећковић путовали у Скадар 1875. године повео се разговор о Арбанасима римске вере, о њиховом празновању светаца и причешћу. Јастребов је рекао како је гледао у Миридитији како фратар обладном причешћује људе, а они излазећи из цркве одмах су из својих тиквица пили вина, и то вино су сматрали за право причешће. Аустријски конзул Тодоровић је пред свима то поврдио, а Јастребов је додао: Види се да су били православни и на силу покатоличени. Тодоровић је додао да је био сведок како Миридити празнују свеце по старом календару, а не по новом, и никако нису хтели веровати фратру да је Свети Никола 6. децембра по новом календару него тврдили, да је – 6. по старом календару. Поарбанашено племе Краснићи су по Ивану Јастребову као крсну славу славили Светог Николу. И племе Спачи су славили Светог Николу. Свака кућа је имала госте који долазе уочи празника и остају целу ноћ, дан који се празнује у част тога свеца и до половине следећег дана. Католичким поповима је било веома тешко искорењивати тај обичај јер су горштаци били ванредно упорни у својим обичајима. Исламизирани Срби у Доњем Дебру уз велику свечаност су празновали Св. Николу 9. маја по старом каледнару. Три дана нису радили, госте се, а и 15. августа су празновали три дана. За ову славу се говори да је слави цела Србија – пола слави, пола у госте иде.

Свети Никола у западној култури

Празник Светог Николе има данас велики значај по целом свету. Пошто у неким земљама превладава његов „рођак“ Santa Klaus, увезен из Америке, дошло је до комерцијализације. Пред тај дан се масовно купују дарови. Они, који славе верски празник, тим даровима у црквама или домовима обдарују и обрадују децу, а и остале члане породице, као и пријатеље и познанике. На тај начин тај празник носи поруку Светог Николе: хришћанска добротворност је увек модерна. У подалпским земљама и регионима дан Светог Николе се доводи у везу са Крампусом, обичајем чије порекло сеже у немачко-словенску традицију.