Датум: 10.05.2020., 12:39 / Категорија: Здравство
Живот после короне…
... не мислим да ће се значајно променити осим за оне чији су ближњи страдали од коронавируса или били животно угрожени, заражени и прошли кроз велики стресни период и коктел емоција страха, наде, очаја, безизлазности...
Али, хајде на самом старту да се суочимо са реалним чињеницама: ово није место на коме ће да се разматра порекло вируса, његов настанак, развијају теорије завере и политизује цела прича. Овде се трудимо да помогнемо свима којима је било каква помоћ потребна, да их едукујемо и вратимо у нормалу колико год да је то могуће. Па, почнимо онда.
За већину људи ово је још један транзициони период у последња два месеца – било је проблема како издржати у карантину и како се адаптирати на такве услове. Сада долази други транзициони период: како се вратити у претходно стање. Чини ми се да ћемо се много брже вратити у претходно стање него што смо из њега изашли. И то је нормална људска особина – флексибилност и усклађивање са променама.
Људима остаје нормална доза бриге и страха за будућност, нарочито за јесен и зиму где постоји најава сличног опасног периода, без обзира на то да ли ће до тог таласа доћи или не. И да бисмо тај период издржали, потребна нам је толеранција на фрустрацију – имунитет психе. Способност да живимо упркос непријатности и страху. Способност да радимо иако осећамо благу анксиозност јер није могуће потпуно је уклонити, осим ако потпуно не „одлепимо“ један део реалности који у себи носи опасност, ако га не игноришемо и правимо се да нешто не постоји.
Мали број људи ће имати потешкоћа да смањи тензију. У њиховом начину размишљања често долази до такозваног катастрофизирања, односно скакања на закључак – сваки опасни знак одмах значи најгору могућу опцију. Особа почиње превише да мисли, на енглеском је тај феномен означен као „овертинкинг“. Особа све више гомила питања која почињу са: “Шта ако се деси ово… а оно… а ако…“ без да да сама себи решење, јер резултат размишљања треба да буде један закључак, једна одлука и понашање у складу са њом.
До тог закључка код повећане анксиозности не долази и зато, иако особа много мисли, она ништа не смисли. На сваку реченицу коју помислите: “Шта ако се деси…“?, обавезно дајте одговор: „Онда ћу…“. То нам служи да препознамо снаге и ресурсе које имамо сами или у околини и породици и да се боље носимо са свим што нам наредна ситуација доноси. Ако сте се препознали у овом примеру, узмите свеску и пишите питања која вас муче и одмах испод сваког дајте одговор у виду акције: „Позваћу маму, тетку, пријатеља, центар за ментално здравље, лекара, купићу неопходно, јачаћу имунитет и слично….“
У наредном, летњем периоду, у ком се предвиђа смањено ширење вируса, а све време нам „прети“ опасност на јесен, важно је вежбати живот у садашњем тренутку. У садашњем дану, радите обавезе које су свакодневне, уживајте у сунцу, у природи, у разговорима, у музици, у стварима које волите, јер оне нам чувају снагу за борбу када за то дође време у животу, било да је у питању глобална криза пандемије (било ког) вируса, било да је у питању лична ситуациона криза као што су откази на послу, разводи, несреће, болести… И било које друге непријатне и стресне ситуације у животу.
Највећу забринутост, поред здравља, људи имају око економске ситуације и страха од губитка посла. Страх има функцију да нас заштити, зато се и плашимо. Размислите и напишите шта све друго можете да радите ако добијете отказ на садашњем послу или ако вам пословање крене низбрдо па се фирма угаси. Шта све можете са својих 10 прстију и вештинама које имате. То даје додатну сигурност за ношење са неизвесношћу и потенцијалним опасностима.
Такође, једна група људи – као што су то парови који планирају увећање породице или су у ситуацији да већ очекују принову – имају додатну тешкоћу у овим околностима. Савет је исти: на свако питање које вам се јави запишите одговор, како бисте могли да га читате сваки пут када се уплашите. И то је функција умиривања без које нема разумног одлучивања, самопоуздања и осећаја стабилности.
Како у сваком белом има нешто црног, тако и у црном има нешто белог. То запишите или неком испричајте и добре ствари које су вам се десиле током овог периода и шта сте све схватили. Већина људи је видела да може и да се функционише другачије, да ли им одговара рад од куће или не, више времена су проводили са укућанима, неки су имали више времена да се посвете себи, својим циљевима, преиспитивањима у животу.
Да ово све не би остало иза вас, запишите чему бисте волели више да се посветите у животу, да дате приоритет, да вас подсети када свакодневица опет крене да нас „меље“. Ко зна, можда се томе вратите одмах, можда промените неке ствари на боље, а можда и за неколико година… Није свако зло за зло… То су давно говорили и наши стари, мудри људи а ми нисмо били у ситуацији да то разумемо. До сада!
Мастер психолог и психотерапеут
Сунчица Јовановић
